Konektura

Kako je moguće da društvo koje toliko „radi na sebi“ istovremeno pati od hroničnog nedostatka empatije, strpljenja i bazične ljudske bliskosti? Odgovor je jednostavan, iako prilično neudoban: Moderan koncept rada na sebi je, u velikom broju slučajeva, kidnapovan od strane našeg ega.
Pretvorili smo unutrašnji rad u projekat estetske hirurgije uma, gde je cilj da budemo savršeni, nedodirljivi i sterilno zaštićeni od bilo kakve emotivne nelagode.
Istinski rad na sebi bi, po svojoj prirodi, trebalo da nas vodi ka prevazilaženju ega. Trebalo bi da nas uči kako da utišamo sopstvenu važnost, kako da bolje čujemo druge i kako da se povežemo sa svetom oko sebe.
Umesto toga, svedoci smo nečega što možemo nazvati „selfi-duhovnost“. Fokus je ostao isključivo na „ja“, „moje potrebe“, „moj rast“ i „moje granice“.
Kada svet posmatramo kroz tu hiper-individualističku prizmu, drugi ljudi prestaju da budu živa bića sa sopstvenim bolom, strahovima i nesavršenostima. Oni postaju samo rekviziti na sceni našeg ličnog razvoja. Ako nas povrede – proglašavamo ih „toksičnim“. Ako traže previše pažnje – optužujemo ih da nam „crpe energiju“. Ako nam ne prijaju – jednostavno ih „odsečemo“ iz života pod izgovorom da čuvamo svoj mir.
Ali, da li je to zaista mir ili samo dobro upakovana sebičnost?
Pravo isceljenje se ne dešava u sterilnoj laboratoriji između četiri zida, dok gori mirišljavi štapić i svira ambijentalna muzika. Ono se dešava u „blatu“ stvarnog života. Isceljenje se dešava kroz trenje sa drugima, kroz sposobnost da oprostimo, da prećutimo kada ego želi da vrišti, da izdržimo tuđu lošu fazu i da ne pobegnemo kada postane teško.
Kada stalno bežimo od „loše energije“, mi zapravo ne pokazujemo visoku svest, već emotivnu krhkost. Pokazujemo da nemamo sopstveni centar i da nas tuđi mrak toliko plaši jer još nismo prihvatili sopstveni.
Budimo nežni prema svom procesu rasta, ali zadržimo tu nežnost i za ljude oko nas. Jer, na kraju dana, svi smo mi samo saputnici koji pokušavaju da pronađu put kući, i mnogo je lakše kada kroz mrak koračamo držeći se za ruke, deleći svetlost koju smo mukotrpno upalili u sebi.

Kako zapravo radi zvuk i zašto nam ne treba vođena meditacija
Ako ste dolazili na gong kupke više od jednog p**a, sigurno ste primetili jednu čudnu stvar: nijedno iskustvo nikada nije isto. Jednom ćete utonuti u najdublji san, drugi put će vas preplaviti talas neobjašnjivih emocija, a treći put ćete izroniti sa neverovatnom bistrinom i idejama. Zašto je to tako?
Zato što zvuk gonga nije fiksna melodija – on je živa rezonanca, zvuk deluje kao akustično ogledalo vašeg bića u tom trenutku. On skenira vaše telo i um, pronalazi mesta gde je energija blokirana (bilo da je to fizički bol, mentalni umor ili emotivni čvor) i počinje da ih otpetljava. Vi zapravo ne dobijate zvuk koji želite, već frekvenciju koja vam je tog dana suštinski potrebna.
Za samo nekoliko minuta, vaši moždani talasi usporavaju i prelazite u Theta stanje – onaj magični prostor između jave i sna. Tada se vaš ego utišava, a otvaraju se vrata podsvesti. To je trenutak kada se čiste mentalni toksini, otpuštaju duboki strahovi i pravi onaj potpuni, duboki mentalni “reset”.
Telo se otvara iznutra, um se prazni spolja, i vi konačno možete da se sastavite sa sobom.
Nema reči, nema vođene meditacije, nema usmeravanja vašeg uma gde treba da ide. Jer reči često samo aktiviraju glavu, a nama je potreban odmor od glave.

Close your eyes and concentrate on the area in your chest. That is your spiritual heart. Pray every day to burn the ego in your spiritual heart, that is how the center for happiness begins.