SALON V

DVORSKA LUDA
Ne plešem u taktu algoritma.
Želim da radi ono što mu zadam,
ne ono što on traži.
Ne merim osmeh na sedam sekundi,
u nameštenom kadru.
Imam svoje reči i ne biram tuđe, hiljadu p**a izgovorene replike.
Ne čekam da me nagradi mašina koja ne razlikuje istinitost od rutine.
Gledam taj beskrajni karneval u kojem svi glume spontane trenutke,
planirane danima.
Gledam kako se emocije pakuju u format, seku na kadrove, nalepljuju titlovi i muzika secira.

Tuga kao sadržaj.
Sreća kao kampanja.
Ranjenost kao strategija.

I svako malo, neko se dobrovoljno obuče u kostim dvorske lude,
jer algoritam voli buku.
Kao da se dostojanstvo može zameniti dosegom.
Publika aplaudira;
Ne čoveku, nego algoritmu.
Emocija je postala proizvod,
roba za policu digitalnog supermarketa.
A ne mora svaka suza da bude prodata, niti svaki smeh iznuđen.
Nije svaka reakcija aktivizam
i nije svaki klip umetnički performans.
Ne osvešćuje sadržaj po svaku cenu.

Postoji nešto gotovo tužno u toj neumornoj potrebi da se bude viđen, čak i po cenu toga da više niko ne vidi ko si zapravo.

A ti se pitaš i ti upravljas sadržajem.

Zato biram tišinu kad nemam šta da kažem.
A još češće rečenicu koja neće zabavljati algoritam, već čoveka.
Jer nisam došla ovde da glumim dvorsku ludu.
Došla sam da budem čovek.

Plava kosa budi nežnost, jer je sama po se bi osetljiva.
Da bi uzvratila sjajem, nijansom i postojanošću mora biti bojena, tonirana i negovana sa puno pažnje i znanja.
Pre nego se upustite u avanturu, upoznajte se unapred sa svim koracima, mogućnostima i obavezama prema svojoj kosi!
Ne dozvolite da budete još samo jedna plavuša u nizu.
Svojoj boji dajte svoj karakter!